Da li zvezde zažele želju kad mi padamo?
Published on 04/12,2020
Kako je noć postajala sve tiša i tiša moje misli su postajale sve glasnije i glasnije. Iako sam pokušavao da ih utišam nekako nisam uspevao. Da li je moguće da ja ne mogu da prestanem da mislim na nju? Pored toliko stvari kojima pokušavam da zatrpam misli, most između glave i srca je postajao sve čvršći. Zar je moguće da jedna osoba može da ti poremet mir u glavi? Neverovatno je kako lagano korača putevima mog srca. Ne obraćajući pažnju na znakove kraj puta bez ikakvog upozorenja parkira se u najtamnije delove mog uma. Čekaj, zašto je još uvek mrak? Zar ona nije moja svetla tačka, moje sunce? Pitam se ali ja sam taj koji zna odgovor. Dopustio sam da mi postane daleka. Toliko sam je brzo zavoleo da sam pokušao sam sebe da ubedim da nije tako. Kad bi samo odglumila da je ne zanimam možda bih lakše podneo ovo. Ne, nije to bol. To je praznina. Pola mojeg srca krvari, ostavljajući tragove za mnom, da me nađe, da me spasi. Spasi od samog sebe.
Ali šta ako me je našla, a ja sam slep da to vidim. Šta se dešava sa mnom? Toliko pitanja a odgovor je samo jedan. Samo jedna. ONA!
Kad bi samo svanulo da okupiram misli nečim drugim. Neke noći tako sporo prolaze, kao da mi se inate. A ona mi pliva po mislima. Zar je stvarno moj ego jači od moje ljubavi prema njoj? Ali zašto? Pa ja bih je branio od svake nepravde i zla. Ne bi postojao teret koji ne bih poneo na leđima samo da ga ona ne oseti. Bože, pa ja ništa ne radim povodom toga. Kao da sam nem. Želim je pored sebe sada, čak je i u mislima vidim. Ali ako upalim svetlo iskliznuće mi kroz prste. Zašto je vučem za rukav, ako sam joj pustio ruku? Ne želim da se opeče na moju hladnoću. To nisam ja. Mislim da nisam takav. To su drugi napravili od mene i nije fer da sada ona ispašta zbog toga. Ipak je ja volim, zar ne?
Niko kao noć ne može da me natera da ovako razmišljam. Ne znam da li ovo gledati kao rat ili kao pobedu?
Prava istina je da je sa njom sve pobeda.