Ti si kiša, a svaka tvoja kap ja...

Published on 10/12,2017

Voleo sam način na koji se smejala. Tačnije kikotala. Kao malo dete. Znao sam da, koliko god puta je ljudi pokušali ostaviti slomljenu ona bi uvek našla načina da sastavi. Iznova i iznova. Toliko snage u jednoj ženi me je očaravalo. Želeo sam da budem deo te snage. Da budem deo nje same. Priznajem, u početku je bilo teško. Igrala je kartu nedodirljivosti, ali ono što je njeno lice moglo da sakrije, njene oči nisu. ''Hajde sad reci mi da ti srce nije stalo onog trena kad sam te dodirnuo. Kad sam ti rukama uhvatio lice. I držao te, kao da držim celi svoj svet u ovim rukama.'' U tom momentu sam video nešto u njenim očima što je na mene delovalo poput magije. ''Znaš, moj život je mali uragan, a ti si moja mirna luka.'' Ništa mi nije bilo draže od njenog zagrljaja. I nisam mogao da se ne zapitam kako? Kako je neko ranije mogao da je pusti da ode. ''Znaš, žao mi je ovih što su te izgubili. Ali u isto vreme želeo bih da im pružim ruku i da im se zahvalim jer da te nisu izgubili ti sada ne bi bila...'' moja, pomislio sam, ali nije ona stvar da je prisvojim pa sam se suzdržao...'' pored mene.'' Osmehnula se, rekla.. ''Znaš naučila sam mnogo od tih istih. Kao to da je najlakše okrenuti se i otići, bez borbe. Naučila sam da se jednostavno bez nekih može živjeti.'' Kroz glavu mi je jedino prošlo to da je neću pustiti bez borbe. Braniću je od sveta. Pa i od sebe samog ako bude bilo potrebno. Jer ona je moja, čak i ako u zvezdama bude zapisano drugačije, biće moja.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=312710

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Ti si kiša, a svaka tvoja kap ja...