Kada snovi ostanu snovi
Published on 06/24,2016
Kad sam se prvi put zaljubila, želela sam da to potraje zauvek. Čitala sam o prvim, pravim, večnim ljubavima i uveravala sebe da je naša takva. Baš takva.
Maštala sam da ćemo jednog dana sedeti u našoj kući, u dnevnoj sobi blizu kamina, negde kraj decembra dok sneg veje i veje napolju. Ti bi se zadubio u skiciranje tako savršenog momenta, a ja bih, nostalgična kakva sam, razgledala stare fotografije i pokušavala da se setim kada i kako se šta desilo. Možeš li da zamisliš scenu? I onda bi se pojavila ona; crne, guste kose, poput tvoje i prodornih, plavih očiju kakve su moje. Uzela bi fotografije koje sam stavila kraj sebe i, kao svaka petogodišnjakinja, neprestano zapitkivala: “Ko je ovo? Ko je ovo?” i moji odgovori bi se nizali istom brzinom kao i njena pitanja. Još nešto što je nasledila od mene. I onda bi onako blesavo, dečije rekla: “Pa vi se volite oduvek.” I ja bih se nasmejala, a ti bi podigao pogled ka nama i jedno sigurno “Da” bi prešlo preko naših usana.
Tako sam nekad videla život. Tako sam nekad zamišljala budućnost.
Iskreno, ne znam u kom trenutku su mi sve ove maštarije postale besmislene, jer sam ja uvek bila od onih romantičnih. Možda je to prestalo prvi put kad sam te videla kako ljubiš neku levu i celo veče gledaš u mene, ili je ipak presudni momenat bio kad si samo stajao, stajao i stajao ispred mene očekujući da prva reagujem. Da, verovatno si tada spao sa police na kom sam te tokom svih godina držala.
A kog trenutka je tačno počelo? Da li onda kada sam slušala roditelje mojih prijatelja kako pričaju o razvodu i govore jedno drugom najgore i najbolnije reči kao što su: “Nikad te nisam ni volela.” Ili je to bilo onog dana kada je tetka ostala sama sa detetom i morala da se snalazi, jer je ostavljena bez ičega. Ili kad sam prvi put videla ujka kako udara ujnu. Ili je moj tata uspeo da mi slomi srce i rasprši iluzije mnogo pre svih drugih. Ili su, najverovatnije, sve ove stvari uticale na mene, svaka na svoj način, pa sad jedino umem da teram ljude od sebe i nadam se da ću uspeti sve sama, jer ti dani, kada sam želela da budem nečija, samo nečija, su toliko daleko iza mene, da sada ni sama ne bih poverovala da su to nekada bile moje misli, da nisam pisala o njima.
I naučila sam da ljubav zna da bude magična, ali je magija često samo iluzija. Ranije sam videla samo površinski, bajni sloj i žao mi je što su mi uništene sve iluzije koje sam imala. Ti snovi su bili lepši.
06/25,2016, at 18:17
Visit plavisafir
Delimicno se slazem sa Vama, ali sve to sto procitate je plod maste i delimicne stvarnosti dvadesetogodisnje devojke, koja samo 'slaze' slike koje joj prolete kroz glavu.
Hvala na komentaru :)
06/24,2016, at 18:22
Visit panicnadezda
Sve ste lepo opisali - i lice i naličje,ali uprkos tome ljubavi ima, samo je treba nežno zalivati . Podrazumeva se obostrano.I ne očekivati čuda ili magiju kako Vi kažete. Pogotovo ne zauvek. Samo su trenuci magični. Sve ostalo je život - koji zna biti lep , ponekad težak ali zauvek vredan i neponovljiv. Probajte iznova.Puno pozdrava sa željom da snovi postanu stvarnost. Lepo pišete.