Pola njega je čitav moj svet.
Smeštena između jave i sna, moja ruka u njegovoj ruci označavala je početak nečeg magičnog. I bilo je. Svaki trenutak proveden u njegovom zagrljaju mirisao je na proleće. Heh, zar zagrljaj da miriše na proleće. Sa njim se običan kišni dan razvedravao i sunce bi sjalo taman toliko koliko nam je bilo potrebno da se spustimo do obale da gledamo zalazak istog. I slepac bi video tu ljubav koja se rađala kada bi nam se pogledi sreli, ali smo je mi elegantno odbijali. Nije bilo vremena za ljubav. Bilo nam je bitno da smo zajedno, da učinim da dan što duže traje i da ne brojimo poljubce koje smo jedno drugom poklanjali. Nikada me nije ubijala njegova daljina. Bila je satkana od kilometara i jedvačekanja. Bio je neko ko nikada nije dozvolio da se osjećam usamljeno, pa čak i kad nije bio pord mene. Bio je, više nije. Ali ga pamtim po lepi stvarima. Sećam se jedne januarske noći, tri sata ujutru, on i ja na raskrsnici stojimo i pozdravljamo se već sat vremena. Ne mogu nikada nikome opisati koliku sam samo želju imala da ga zaglim i da ga nikad ne puštam. Govorio je da zna koliko mi je bitan, ali izgleda da nije znao. Nemam nameru da i ovaj post pretvorim kao neki pošli, jer kako vrijeme prolazi shvatam da to treba da otavim iza sebe. Ma koliko god ja umišljala da ga ne volim, srce je onog dana izabralo njega i to se neće promeniti. Želela sam da zna koliko ga volim, želela sam da me voli. Više ne želim.