Kad poslednji od tebe ruke digne...
Published on 05/04,2016
Poljubili smo se kao da je to bila naša jedina želja, naš jedini cilj. Kao da smo za taj poljubac rođeni. Nije do mišića. Vidljivih. Do onih drugih je. Nevidljivih. Snage srca. Volje. Vjere. Ljubavi i praštanja. Te noći sam shvatila. Koliko god odbijala ljubav i koliko god se pravila hladna, u dubini duše sam te zavoljela. Tebe koji kad me pogledaš uzburkaš mi i srce i mozak. Tebe, koji ništa nisi znao o djevojci koja je znala sve o tebi. Ali bilo me je briga, mada tek sada shvatam da sam tebe stavljala ispred sebe. Bio si mi bitniji od sopstvenog života. Još uvjek si. Ali uzalud kad si digao ruke od svega, od nas. Šta kažeš kad te pitaju za mene? I sam znaš koliko smo toga samo prošli zajedno. Koliko sam samo brinula zbog tebe. Sjeti se samo novembra i klupe ispred studentskog doma nešto malo prije ponoći. Nisam ništa zaboravila. A znam da bi trebalo. Iako se nisam tako ponašala mnogi tvoji postupci su me povređivali. Nisam željela da pomisliš da sam slaba, ali mi je trebalo prostora. Tačno je sa sam te voljela, volim te i dalje, ali ne smijem sebi dopustiti da se zaljubim u tebe. A ti si to one noći jako poremetio. Ostavio si me zbunjenu. Ne znam kuda sada, ali znam da treba da idem što daje od tebe. I na najvažnnijij raskrsici života ne stoje znakovi, ni putokazi, ni upozorenja. Sam si. Kao što sam sada i ja sama. I neću okretati novu stranicu, kako bih pisala čitkije. Spaliću tu knigu i gledati kako jetr odnosi moje uspomene koje su pretvorene u pepeo. A ti se samo sjeti koliko sam samo ja dala sebe da bih zadržala tebe, a koliko si ti samo ispao kukavica.