Njegove poslednje riječi
Ako ovo pismo pročitaš , a da sam još uvijek živ, onda dođi i zagrli me najjače sto znaš. Ali ako ovo pismo pročitaš, a ja vise nisam tu među živima, onda želim da nešto znaš. Ti si jedina bila, koja me je najviše voljela. A ja ću jedini biti, koji te je najviše voljeo.
Proklete rijeci. Jer su njegove.
To bi trebalo da bude obećanje. Obećanje da ću uvijek biti tu pored tebe, da ću uvijek učiniti sve da si mi ti dobro. Takođe ovo treba biti obećanje sa tvoje strane, da kad dođe vrijeme, kad budeš spremna, da budeš moja žena i da me nikad ne zaboraviš. Nemoj da se duriš. Možda nisi sada ona koju želim, ali si ona koju ću kasnije trebati.
Znam da me nećeš zaboraviti, čak iako ne želiš sebi da priznaš ja sam tvoja prva prava ljubav. Zajedno smo radili divne stvari, mogli su nam zavidjeti na sreći. Nemoj da misliš da smo bili greška. Te hladne jedanaesto-januarske večeri bili smo mladi, ne promišljeni, ali smo bili.
Kad pomislim na pravu ljubav, rijeci koje mi u sekundi padnu na pamet su stabilna sreća, empatija i obaveza jedno prema drugom. Kao mladi osjećamo se nepobjedivo i mislimo da se bas sve može dogoditi. To nije tako u pravom životu. To ne funkcioniše tako. Pronašli smo jedno drugo u pogrešno vrijeme, na pogrešnom mjestu. Stvarnost se vezuje za trenutak kada upoznaš pravog u pogrešno vrijeme.
Trenutak našeg rastanka ne može ni očaj da opise. Znam da me ne kriviš ni za šta, jer smo ja i moja nezrelost krivi za tvoje suze. Ne krivim te sto si me pustila, znam da si morala. Nisam ti dao povoda da se boriš. Za moje greške si ti plaćala. Neke ljubavi mogu biti osuđene prije nego počnu. Takva je i nasa.
Nisam želio preveliku bliskost sa nekim, jer to donosi toliko toga o čemu se mora misliti. Kasnije ću shvatiti koliko zapravo griješim. Površne se stvari ne mogu spasiti, ali ljubav može. Otvorio sam se tebi. Tebi koja si vidjela moje najteže suze. Tebi kojoj sam krao vrijeme a slabo ga poklanjao. Nisam se bojao od onoga sto ceš vidjeti u meni. Bila si spremna na sve, ali ne i ja. I ne želim da ti poželim sreću sa drugim. Ne želim da ti neko drugi gleda lice dok se jutrom budi.
Od svih stvari koje sam držala, ti si mi bio najdraža. Mislila sam da je najteže izgubiti nekog ko nije u cijelosti bio tvoj, ali ne. Prevarila sam se. Najgore je voljeti nekoga, ko je na pola tvoj, a na pola tuđ. Bolnija su obećanja i činjenica da je sve bila laž. Vise boli onaj zagrljaj koji smo pružili jedno drugome, nego poljubac koji ti nisam dopustila. Najbolnije od svega je gledati osobu koju ti voliš, kako voli neka druga, a on nju ne voli. A oboje smo nesretni jer nemamo dovoljno hrabrosti. Da si se borio za mene ostala bih. "Neke ljude preživiš ali se praviš lud i niko ne provalo da ono sto je ostalo od tebe nisi ti!" I ljudi moji, nikad nije bila bitnija sila protiv koje se boriš, već svetinja koju braniš.