Plavi Safir blog

Za sve što dolazi, nedostaješ

Ponekad sve što odlazi iz tvog života odlazi za tvoje dobro. A ono što je tu, tu je za tvoje dobro. One riječi koje ne izgovorimo se ne plašimo, plašimo se da drugima neće biti bitno.

''Znaš postoje dvije vrste žena: komplikovane i one jednostavne.'' reče mi duvajući u još vruću kafu koju sam, doduše po njegovoj želji, skuvala za njega. ''Ma da, stvarno, a koja sam ja?'' upitah ga smješkajući se. ''Ti si ona najgora. Znao sam da su žene komplikovane, ali ti si najkomplikovanija od svih, a misliš da si jednostavna.'' podsmjehujući mi se uze srk kafe i vrati šolju na stočić. ''Molim? Ti nisi normalan.'' ''O da, jesam. Nego moram nešto da te pitam.'' ''Reci.'' ''Ovako, ja nisam fizički nešto privlačan, i nemam Bog zna harizmu...'' ''Da.'' ''Šta ti se sto svidjelo kod mene?'' ''Ma daj, to me pitaš. Sprdaš li se ti sa mnom?'' ''Ne, ozbiljan sam. Reci mi. Hoću da znam.'' ''Dobro. Mada ne znam, u globalu meni se sviđa sve, nemam nešto određeno. Jednostavno mi se sviđa sve.'' ''Ima sigurno nešto posebno, ne možeš toliko da budeš zaljubljena u mene bez razloga.'' ''Vidi, za to ne treba da postoji razlog. Videćeš i sam kad se zaljubiš.'' ''Ha'' on se nasmija. I tu sam znala da postoji neko. I to sve zbog onog sjaja u očima kakvog ja imam zbog njega. ''Opiši me u tri riječi.'' reče i dalje smješkajući se. ''Pa stvarno...'' ''Hajde sad hoću da znam šta misliš o meni, a reći ću ti šta je tačno a šta je maska. Važi?'' ''Važi. Mislim da si tvrdoglav...'' ''Tačno, dalje.'' ''...mada znaš biti i dobar...'' ''I jesam, kako za koga.'' ''...znaš biti i arogantan...'' ''To se već pretvaram.'' govorio je to gledajući se u ogledalo i namještajući kosu. ''...o da, i pomalo si narcisoidan..'' ''Ma nisam, samo ponekad stanem tako ispred ogledala, Ivan je veći narcis od mene. Nego, sad ću da te pitam nešto, ali nemoj da se naljutiš.'' ''Dobro.'' ''Reci mi zašto nisi odustala od mene? Poslije svega što sam ti uradio. Par puta sam stvarno bio bezobrazan prema tebi i baš sam se loše ponio, ali ne razumijem kako si još tu. I one poruke na koje ti nisam odgovarao, doduše slučajno jer mi je telefon bio na punjenje i na vibraciji, ali kako me nisi pustila. Ja na primer ne bih dozvoljavao stvari koje ti meni dozvoljavaš. Bukvalno rušiš svoj ponos i to mi se ne sviđa kod tebe.'' ''Slušaj, sve je to stvar neke tolerancije. To što ti kažeš za ponos. Ja smatram da preko nekih stvari u životu treba da prđeš.'' ''Da, ali ti si previše puta prešla preko mojih bezobrazluka. I žao mi je kako sam se ponio prema tebi.'' Htjela sam da mu kažem da je to sve zbog toga što ga volim, ali sam ovoga puta rećutala i rekla nešto sasvim drugo. ''Znam da to sada tebi izgleda apsurdno, ali kao što sam ti rekla, videćeš kad se zaljubiš.'' Još jednom se osmijehnuo i rekao da se još neće zaljubljivati, ali sam po njegovom pogledu znala. Znala sam da sam ga izgubila i da ne postoji način da ga vratim. Jer se dogodilo ono što je on negirao, zaljubio se. Sada mi je samo ostalo da gledam kako se polako povlači iz mog života. I otišao je, tiho, i sa sobom odnio moju ljubav i moja osjećanja. Ali on i dalje ostao moj neko zbog koga mi kad tad krene suza iz oka, moj neko zbog koga se pojavi onaj budalasti osmijeh na licu i na kraju moj neko koga više nemam.