Svako svoju tugu nosi ispod kože
Published on 06/10,2015
Šta bi se dogodilo da sutra sretnem njega, momka zbog kojeg su moje oči nedavno imale zaljubljeni sjaj, momka čija je pojava budila hiljade leptirića u mom stomaku, momka sa kojim sam imala stotine srećnih i tužnih trenutaka. Da li bi to vratilo nazad moja osećanja prema njemu, osećanja koja sam se vešto trudila da potisne? Pomalo je čudno ne osjećati apsolutno ništa, čudno nakon što sam smatrala da je on onaj pravi, onaj koji se godinama traži. Ali u životu sve prođe, pa tako je prošlo i njegovo vrijeme, i njegova prokockana šansa. Nije mi žao, jer ja više ništa ne gubim, naravno da u to ne ubrajam gubljenje vremena i uzaludnog truda oko osobe koja me ne primjećuje. Mada me ljudi ubiju u pojam i stanem i razmišljam ''Mogu li sve iz početka?'' Znam gde sam grešila. Uzalud. Ponoviću te greške ponovo. Njega. On je razlog mojih neprespavanih noći. Ali opet kažem uzalud jer više ne vjerujem sama sebi kada se pronađem u njegovoj blizini, pojavi se neka neobjašnjiva sumnja jer moj prokleti ponos pošalje hladnoću, a ovo moje devojačko srce šalje sjaj u očima i osmeh na lice. Jadno, zar ne? To prokleto srce me uvek izda, kao da je na njegovoj strani. A zapita li se ovo moje srce ikada, da li je njega bolelo gledati me kako patim, gledati kako se moje srce lomi na komadiće zbog njega dok se on drži po strani i ne trudi se da uradi nešto? Naravno da ne, jer je izgleda on moj otkucaj srca pa mene ne ferma ni pet posto. Uvek ću se držati parole ~Bog mi je podario osmeh, samo mi ga on može uzeti~ . Zato drago moje srce ja donosim konačnu odluku, a ona glasi da je kraj, kraj je sveukupnoj borbi, stavljam tačku na njega, na njegove oči boje kestena, koje doduše imaju ženske trepavice, stavljam katanac na kutiju u kojoj se nalaze stvari koje dolaze od njega, svih 1,556 poruka, našu zajedničku sliku napravljenu 14. marta, sve poglede, osmehe, reči, sjećanja, modrice, na sve. I bacam ključ u more.
.jpg)