Plavi Safir blog

Bez tebe disati je teže

Sjedim na stepeništu i osluškujem grmljavinu koje ovo tmurno nebo pravi. Kiša će. 15. je avgust a kiša će. Koliko se ovo nebo samo mojih molitvi naslušalo. A opet ništa. I to baš na ovaj dan. Drugima bez ikakvog značaja meni od svakog. Slušajući melodiju na nebu vraćem se unazad devet mjeseci.

Bio je 15. decembar, vrijeme poput ovog sada. Ni naprijed ni nazad. Nije mi bilo bitno da li će pasti kiša samo da budemo zajedno. I bili smo neko vrijeme, dok on nije umjesto mene odlučio da on nije za mene. Da mi treba neko bolji. Da bi trebalo malo da se raziđemo. I otišao je na svoju stranu. Par minuta sam samo stajala, onako, zbunjena. A zatim su nekakve krupne, slane, kapi krenule niz moje rumene obraze. Zar je to, to? Kako? A ja? Da li se ja nešto pitam? Izgleda da ne. Molila sam nebo da pusti kišu na mene. Da opere ovo kajanje, ali uzalud.  Vjetre duni, odnesi njegovo ime sa sobom. Odnesi ovu pustu i uzaludnu ljubav koju samo ja osjećam. Ne smjem da plačem, ne smije da me vidi takvu. Zar me je teško voljeti? Zar nije dovoljna količina ljubavi koju pružam, koja bi mogla snadbjeti čitvau vojsku, za jedno takvo biće. Očigledno da nije. Moje usne su drhtale od jecaja koji je dopitao iiz mojih usta. Ne mogu da se smirim, da dođem k sebi. Previše je ovo za mene. A ovaj 15. decembar će me u stopu pratiti, i svakog narednog ću se prisjećati jer boli. Neopisivo boli, i plače mi se. Toliko da kad bih krenula ne bih mogla da se zaustavim. Brojim do 10 da se smirim. 1...2...3...4...5...6... Preduga je ta noć bila za mene. Sati su se rastezali i nisam mogla da ih sustignem. Ležala sam u krevet kao nema sutra. Kao da sutra ne postoji i nije novi dan. ''Ne mogu da nastavim dalje'' pomislila sam. Uvjek ću se vraćati njemu, sebično. Priznajem, nije lako. Ali sada, ja ne osjećam da moje srce kuca. Tuje samo velika crna rupa bez dna. Na licu je osmijeh da zavara ljude. Jer niko ne zna šta se krje iza tog osmijeha, samo ja. Samo ja.