15. Decembar

Published on 07/16,2015

Hladan vazduh mi je prolazio kroz kosti. Kao da sam svakim uzdahom sve manja. Velika i hladna noc izgledala je strasno, kao kada smo se kao mala deca plasili mraka. Cudno je to, ovoga jutra bila sam srecna sto je sneg pao, radovala sam se ovoj zimi. A sada me vec panika hvata. Osecam kako mi malo fali da ponovo osecam prazninu tamo gde je vec duze vreme bila ispunjenost i sreca. Zadovoljstva sada nema i vraca se strah. Strah umem da pobedim, samo jedna jedina njegova rec ce me vratiti u realnost.Ali kada tuga dodje tad cu znati gde sam, znacu da nema vise reci i nema vise njega. Tada cu stvarno znati koliko sam preterala. Jer misli su jedino gde covek moze sam da pobegne, a njima vlada tuga. 
U stvarnost vratile su me dve ruke oko mog vrata. Bio je tu. Oci su mu se caklile i usne sirile u veliki i nezan osmeh. Jedno malo ‘Izvini’ procitao mi je sa usana i ja sam ponovo bila velika. Velika od srece, ljubavi i zadovoljstva koje su me ispunile. Sve je to bila samo moja ludost. Tako je valjda kad dodje zima. A jednom mi je neko rekao da su zimske noci lepse u dvoje.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=256193

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to 15. Decembar