Ruševina

Published on 05/31,2015

Ono po čemu ga pamtim jesu motori. Volio je motore gotovo koliko i mene. Ali na kraju su ga i motori koštali života i mene. Redovno je išao na trke, ponekad sam i ja išla sa njim, ne zato što sam htjela već iz straha da ga ne izgubim. Znao je o to dobro, ali ipak je birao motore preko mene. Govorila sam mu da prestane sa time, ali me nikada nije poslušao. Držao je do sebe, tako je bilo i ovaj put. 'Danas moram duže da ostanem kako bih isprobao par novih trikova. Želiš li da pođeš sa mnom?' 'Danas ću ostati kod kuće, ne mogu više da strijepim hoće li ti se nešto desiti, pa ću ići sjutra.' Nisam ni slutila da sjutra nećemo doćekati. I tako dok sam ja sređivala po kući zazvonio mi je telefon. Uzela sam telefon u ruke i na ekranu se prikazivao nepoznat broj. Javila sam se. 'Halo, da li je to Sofija?' 'Da, zašto?' 'Ja sam Lazar, Stefanov drug. Ne znam da li me se sjećaš.' 'A da sad se sjećam, kaži šta nije u redu.' Ne znam kako da ti ovo saopštim, ali Stefan je imao saobraćajnu nesreću. sada se nalazi u bolnici i još nismo sigurni da li će se izvući.' 'Kako se to dogodilo? Pričaj nemoj samo da ćutiš.' 'Diđi  u bolnicu, sve ću ti objasniti.' 'Stižem.' Spakovala sam neka njegove stvari i dokumenta, i uputila se prema bolnici. Na ulazu me je dočekao Lazar. 'Prvo se smiri, i sve ću ti ispričati.' 'Hoću da ga vidim.' 'Ne možeš sada, trenutno je u operacionoj sali. Ne puštaju  nikoga.' 'Šta se dogodilo? Pričaj!' Vikla sam na njega i rukama udarala po njemu. On me je samo pustio i kada sam prestala zagrlio me je kako bi pokušao da me utješi. 'Vozili smo se nas petorica po autoputu, i odjednom se ispred nas našao kamion. Pokušali smo se skloniti u stranu ali sa jedne strane je bio zid a sa druge 10 metara provalije. Stefan je na prvi pogled izbjegao kamion, ali kako je kamion ulazio u krivinu tako ga je zakačio zadnjim dijelom i Stefan je udario i zid.' 'Nisam smjela da ga pustim da ode danas, trebala sam ga zadržati kod kuće.' 'Nisi ti kriva, put je danas trebao biti prohodan, bez saobraćaja, ali još se ne zna odakle se taj kamion stvorio.' U to izlazi doktor iz operacione sale. Potrčah prema njemu. 'Doktore kako je?' 'Sada se nalazi u stabilnom stanju, zaustavili smo krvarenje, ali moraćemo da pratimo njegovo stanje narednih 24 sata kako bismo se uvjerili da neće doći do nekih komplikcija. ' 'Mogu li da ga vidim doktore?' 'Naravno, sestra će vas odvesti do njega,' 'Sestro!' 'Pođite za mnom.' Uvela me je u sobu gdje se nalazio on. 'Nemojte ga uzrujavari, i budite što kraći.' 'Hvala.' Ležao je mirno poput djeteta, ali njegov mir su kvarili zvuci aparata i cjevčice koje su bile prikačene za njega. Prišla sam mu i uhvatila ga za ruku. Naslonila sam glavu na njegovu ruku i počela da plačem. Kako je mogao ovo da mi priredi. 'Došla si.' stiskao mi je ruku jedva izgovarajući to. 'Naravno da jesam, jer te voli, ali isto tako došla sam da ti kažem da češ morati da odlučiš ili ja ili motor.' 'Kako možeš to da mi tražiš, znaš koliko volim tebe i motore. Ne mogu da biram, znas i sama,' 'Moraćeš ovoga puta.' 'Ne mogu.' 'Moraš.' 'Žao mi je.' Kada je to rekao znala sam da je izabrao motore. 'I meni je' rekla sam i samo otišla. Kasnije sam saznala da se oporavio, ali da su ostale posledice. A posledice su te da nije više mogao da vozi motor jer je imao teško oštećenje kičme i svaki napor bi mu ugrozio zdravlje. Izabrao je ono što više voli, a to ga je koštalo mene. Pokušao je da se vrati ali nijesam dozvolila jer neću da budem ničiji drugi izbor. 


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=253374

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Ruševina